Nekada smo je zvali Jugoslavija, a danas kažemo: zajednički kulturni prostor. Ono malo što je od njega ostalo, retko se ujedinjuje, osim kad umre neko koga su svi voleli. Na ovim prostorima, zajedništvo se najčešće ne rađa iz radosti, nego iz gubitka. Smrt Halida Bešlića pokazala je da među nama još ima nečega živog. Dobrota ima samo jedno lice, i ono se prepoznaje. Ne trpi maske, ne poznaje pozornicu ni kalkulaciju. Ona je jednostavna – oseti se, obuzme čoveka i ne pušta. U moru snimaka koji ovih dana kruže društvenim mrežama, vidimo čoveka nenametljivog, skromnog, običnog, a u biti tako velikog, snažnog i voljenog.
Halid Bešlić nije bio samo pevač, on je bio deo onoga što sociolozi zovu moralna ekonomija naroda. U društvu razorenom nepravdom, on je predstavljao retku figuru poverenja, čoveka koji potvrđuje da dobrota još uvek ima vrednost. Njegov uspeh nije bio rezultat estradne industrije, nego potrebe naroda da u nekome prepozna meru dobra. Ne onom površnom, televizijskom, već tihom, postojanom, onom koja ne traži aplauz. Kad je pevao, narod nije slušao samo pesmu, nego je tražio odgovor na tiho, zajedničko pitanje: “Još ima ovakvih?” U tom pitanju se krije njegov sociološki, moralni, i ljudski fenomen.
Kada danas govorimo o zajedničkom prostoru, odnosno o Jugoslaviji, ne smemo zaboraviti ono najvažnije: kako bi taj prostor uopšte moglo biti bez Bosne? Nismo izgubili samo državu, nego i osećaj pripadanja, politički smo se razišli, ali emotivno nikada nismo do kraja otišli. Bosna je ostala da čuva ono što se ne može raspasti. Halid je bio njen glas, dokaz da zajedništvo može preživeti granice, ako preživi u pesmi.
Halidov ispraćaj pokazao je nešto što se retko vidi: on je bio maršal narodne muzike, oličenje onih poslednjih niti što su povezivale narode i narodnosti nekadašnje velike zemlje. Njegova smrt ujedinila je ljude od Banje Luke, Beograda, Novog Sada i Novog Pazara, do Zagreba, Ljubljane, Sarajeva, Goražda i stotina drugih gradova. Ljudi su izlazili na ulice s pesmama koje je pevao, da odaju počast ne samo umetniku, nego čoveku dobrote, čije su melodije obležile svadbe, veselja, Nove godine i kafanske noći u kojima su se lomila srca, budilo dostojanstvo i tražila snaga, posebno u vreme boemskih i zavodljivih osamdesetih godina. Ako dobrota ima glas, onda taj glas zvuči kao Halid Bešlić.
Jugoslavija nam je, uprkos svim svojim lomovima, ostavila nešto što je nadživelo granice – ostavila nam je ljude koji su znali biti most. Umetnike koji nisu pevali da pripadaju jednoj strani, nego da pripadaju svima. On je bio pevač vremena u kojem se nije pitalo ko si po naciji, nego kakav si po duši. Zato ga jednako vole svi ovi gradovi na prostoru nekad zajedničke države. On je pripadao narodu narodu kao zajednici osećaja. Jugoslavija je stvorila generaciju umetnika koji su gradili zajednički emocionalni jezik. To nije bila ideologija – to je bila pesma. Bio je među poslednjima koji su govorili tim jezikom srca. Zato danas, kada gledamo njegov ispraćaj, ne pitamo se samo ko je bio Halid – nego ko smo bili i mi, dok smo ga slušali?!
Halid Bešlić bio je kulturno dobro zajedničkog prostora, ali pre svega oličenje onoga što je Bosna iznedrila, one snažne i jedinstvene emocije koju može da podari samo Romanija, ta snažna i topla bosanska planina. Njegova biografija je gotovo besprekorna: to je čovek o kojem ne možemo pronaći nijednu problematičnu reč, nijednu izjavu iz mračnih vremena kada su nacionalističke karakondžule razdirale ove prostore. Jednostavno – takve reči ne postoje, jer ih on nikada nije izgovrio. Bio je ono što njegovo ime, u prevodu s arapskog znači: snažan i trajan. Maršal narodne muzike rađa se jednom u sto godina, a nama je pripala čast da živimo u vremenu u kojem je on pevao, i u kojem je njegova dobrota hodala ovom zemljom.
O tome da je bio narodni čovek govori i činjenica da su stotine autobusa iz različitih gradova došle na njegovu sahranu. Ne pamtim da je ijednom umetniku narodne muzike u skorije vreme priređen takav ispraćaj sa ovoga sveta. Muslimani, čijem je duhovnom krugu pripadao, rekli bi – preselio je na drugo, pravednije i bolje mesto. U islamskoj tradiciji postoji predanje da umrli, u trenutku sahrane, boravi između dva sveta, ali vidi, čuje i oseća sve. I pitam se, kako se tada osećao kada je ugledao ljude koji plaču i pevaju njegove pesme, koji mu zahvaljuju kroz stih? Da li je vidio kako su se, zajedno, u jednom glasu stopile “Miljacka”, “Prvi poljubac”, “U meni jesen je”, “Romanija”, „Beograđanka mala“, „Zlatne strune“ – kako su ti stihovi postali molitva naroda?
Postoje smrti koje ne gase život, već ga rasvetle. Zato je on bio jedna od tih retkih pojava – čovek koji nije samo pevao, već je disao za druge. Bio je maršal narodne muzike, ali nadasve – vojnik dobrote. Tokom života podigao je više od pet stotina humanitarnih bina, ne da pokaže glas, nego da pruži ruku. Svaki koncert bio je potvrda jednostavne istine: čovek vredi onoliko koliko dobrote ostavi za sobom. Danas narod plače, ali to nije suza za poslednjom pesmom, već za poslednjim čovekom. Kao da je s Halidom otišao i poslednji od onih koji su znali gde boli – i išli tamo da olakšaju. U toj tihoj žalosti skriva se najveća istina ovog vremena: ne žalimo samo Halida, već žalimo dobrotu. Sirijski pisac Halid Halifa zapisao je da je „smrt mučan posao“. Ali u ovom slučaju, smrt je postala blagodet, ne za njega, nego za narod zajedničkog prostora, da shvati šta su imali. Zato ova tuga nije samo lična, već kolektivna. To je žal za vrlinom i vrednošću koju je ovaj svet sve ređe sretao – u njemu je prepoznao i slavio. Dok god narod tuguje za dobrim čovekom, smrt nema poslednju reč, ni nad čovekom, ni dobrotom koju je nosio. Ostavio je pesme, ali važnije od toga, ostavio je meru.
Fenomen Halida Bešlića ne leži samo u pesmi, nego u načinu na koji je postao deo tuđih života. On nije tražio publiku, već je ona sama u njemu prepoznala sebe. U njegovom glasu bilo je nešto što nismo mogli objasniti, ali smo svi razumeli: toplina doma, tuga rastanka, nada uprkos svemu. Nikada nije učio narod da ga voli, on ga nikada nije izdao, i tu je, čini mi se – ključne poenta. Nije promenio jezik, pogled, ruku koju pruža. Bio je slavan, a ponašao se kao običan. I baš zato je postao neponovljiv, jer je u vremenu lažnih veličina ostao iskreno mali, a time najveći. Kažu da niko nije tako dobro razumio narod kojem je pripadao kao Halid – jer je znao da narod ne traži savršenstvo.
Sve ono dobro što Bosna ima, sabralo se u njegovom glasu, osmehu, i tihom dostojanstvu koje ne traži aplauz. Bio je dobri amidža Idriz, onaj iz sveta bosanske čaršije, koji ne govori mnogo, ali sve razume i u čijem pogledu stane čitav čovek. Takav je bio – čovek kojeg nismo morali lično poznavati da bismo znali da je dobar. On nije bio samo čovek od pesme, nego od planine. On je bio Romanija, beskrajna, divlja, plemenita, bosanska planina. Bio od onog retkog drveta koje ne gori lako, ali greje dugo. I sada, kada ga više nema, kao da se nad Bosnom razlegla ona tišina koja padne nad planinom kad stane vetar. Tišina u kojoj se ne plače samo za čovekom, već za stamenom dobrotom koju je predstavljao.
U njemu se oglasila Bosna kakvu pamtimo i kakvu želimo – ne Bosna politike, več Bosna čaršije i planine, kahve i sevdaha, tišine i ponosa. I kada sve pesme utihnu, ostaće ono najtiše u čoveku, uverenje da je nekada među nama hodao neko istinski dobar. Ako je ikada postojalo pitanje da li se dobrotom može postati besmrtan, Halid Bešlić iz Knežine, zaseoka Vrpaci kod Sokoca na Romaniji – ostavio je odgovor.
(Tacno.net)
