Search
Close this search box.

Završila psihologiju, a zvali je da čisti ulice

Podijeli članak:

Beograd nudi najveće šanse za posao osobama sa invaliditetom, ali s druge strane je za mnoge mlade iz unutrašnjosti postala nepremostiva prepreka da pronađu dovoljno plaćen posao koji će im omogućiti da imaju za kiriju u glavnom gradu Srbije. Zato sve više njih odlučuje da se poslije završenog školovanja vrati kući, a tamo su mogućnosti za zapošljavanje najčešće slabe. Koliko će biti uspješni u tome, ipak, zavisi od fakulteta koji su završili, ili od grada u koji se vraćaju, piše Infostud.

To su najčešći problemi koje imaju mladići i djevojke koji traže pomoć u beogradskom Udruženju za mlade i studente sa invaliditetom, a čiji je član i Nevena Jevtić, o kojoj je Infostud pisao krajem prošle godine. Nevena je po objavljivanju teksta dobila ponude za posao i mogla je da bira firmu u kojoj će se zaposliti. Baš na današnji dan, kada se obilježava Međunarodni dan osoba sa invaliditetom (3. decembar), javila je da je dobila i unaprjeđenje. Nevena je na najbolji način iskoristila povjerenje i šansu koju je dobila, ali mnogi njeni vršnjaci i dalje se suočavaju sa predrasudama i još čekaju svoju priliku.

Katarina i dalje traži svoju šansu

Jedna od njih je i Katarina Pantelić (30), djevojka koja je završila osnovne studije iz psihologije i master iz kliničke psihologije i psihoterapije na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu. Morala je da se vrati u Bajinu Baštu, jer nije mogla sama da se stara o sebi, a nije uspjela da dobije ni personalnog asistenta.

„Ovih pet godina mi je mnogo teško. Iako je ovo moj grad, nema posla. U maloj sredini vas svi gledaju kroz problem koji imate. Osim pripravničkog staža, nigdje nisam imala šansu da steknem neko iskustvo“, priča Katarina.

Povreda na rođenju uzrok je njene dijagnoze – cerebralna paraliza. Kreće se uz pomoć hodalice, polako, a za duže relacije su joj ipak potrebna kolica. Iz opštine su pristali da je prijave za javne radove. Ponudili su joj da sa diplomom mastera i invaliditetom – čisti ulice i priobalje!

Na kraju čak ni taj privremeni posao, daleko ispod njenih kvalifikacija, nije uspjela da dobije. Kao obrazloženje rečeno joj je da bi ona ipak radila neke „administrativne poslove“, a da u zgradi nemaju rampu za kolica. Žao joj je što uglavnom mnogi poslodavci osobe sa invaliditetom gledaju kroz fizički izgled i smatraju da treba da budu sretni ako uopšte i dobiju ikakav posao. Zaposliti se u struci – ravno je čudu.

Na konkursu za posao u HR sektoru, u jednom javnom preduzeću u Beogradu, Katarina je stigla do posljednjeg kruga. Ponadala se da će ovog puta dobiti posao. Ipak su je odbili, uz obrazloženje da nemaju toalet za osobe sa invaliditetom. Uzalud je objašnjavala da ona ne koristi specijalan toalet. Propisi su propisi.

„Šaljem CV stalno, svugdje gdje postoje konkursi. Bila sam i na razgovoru u jednoj kompaniji, a pozicija je bila u sektoru ljudskih resursa. Nisam prošla, jer su primili momka koji je imao više iskustva. Ja nemam dana iskustva, ali nemam jer nisam ni dobila priliku. Specijalizacija su mi klinička psihologija i psihoterapija, ali voljela bih da radim i u centru za socijalni rad, školi, na klinici, u kompaniji…samo da dobijem šansu da se pomjerim iz ove sredine. U Bajinoj Bašti posla nema. Mladi uglavnom odlaze, društveni život i nije nešto, a sve to utiče na mene. Nadam se da će neko uskoro prepoznati moj trud i želju, mislim da će moje vrijeme konačno doći, radujem se svim novim prilikama“, kaže Katarina za Infostud.

Nije u svakoj opštini isto: Nikola se zaposlio u struci

Infostud

Životna priča Nikole Kovačevića (32) je potpuno drugačija. On je još tokom studija znao da neće ostati u Beogradu, a poslije završenog Filološkog fakulteta odlučio je da se vrati u Užice. Kasnije je upisao master – upravljanje projektima na Fakultetu organizacionih nauka, a kao stipendista grada, od lokalne samouprave je dobio i posao. Angažovan je na upravljanju imovinom grada.

„Iako djeluje da su u prijestonici veće šanse za zaposlenje, za mene je život u manjem gradu bolji. Nisu mi prijale gužve, a nije mi odgovaralo ni to što je sve preskupo. Sa istom platom, kvalitet života je bolji u maloj sredini, jer je sve blizu i dostupnije. Poslije dvije godine sam dobio stalno zaposlenje“, kaže Nikola Kovačević.

Kao mali je imao saobraćajnu nesreću, njegova dijagnoza je paraplegija, ali kolica nisu prepreka za ostvarenje njegovih poslovnih i životnih planova.

„Angažovan sam na nekoliko projekata i imam dosta posla. Stav je važan, često me ljudi pitaju kako sam prihvaćen, a ja uopšte ne razmišljam o tome da li će me neko prihvatiti, smatram da nama pripada isto kao i svim ostalim ljudima i da moramo tako i da se postavimo i da se zauzmemo za sebe“, poručuje Nikola.

Udruženje pomaže tokom studija

Predsednik Udruženja za mlade i studente sa invaliditetom Ivan Miletić, koji je i spona između svih ovih mladih, vrijednih i obrazovanih ljudi, kaže da se ta organizacija ne bavi zapošljavanjem, ali da se trude da njihovi članovi ojačaju svoje kapacitete i da se potencijalnim poslodavcima predstave u najboljem svjetlu.

„Udruženje im pomaže pri upisu na fakultet i u toku studiranja. Pišemo dopise i molbe za njih. Mi smo im produžena ruka. Tu smo za sve što ne mogu da ostvare samostalno, da dopremo do nekih službi i ministarstava. Zapošljavamo osobe sa invaliditetom preko javnih radova i radimo razne projekte, imamo edukacije, pomažemo im da napišu CV, da bi mogli lakše da se zaposle“, ističe Miletić.

Opširnije na Infostudu.

Podijeli članak:

Drugi su čitali

Pročitajte još članaka