Moje ime je Goran Samardžić. Zajedno sa svojim borcima, ratnim veteranima, stali smo u zaštitu naših studenata. Svi smo se zarekli pred Bogom da ćemo, ako treba, položiti naše živote da se ovoj deci ništa ne desi. Naravno, sa našom braćom i sestrama bajkerima. (Aplauz.)
Sem što sam veteran, ja sam i ratni vojni invalid. Ranjen sam u maju 92.-e u Sarajevu, sa nepunih 21 godinom, što je uzrast većine ove naše dece. Moja generacija je krenula, ili se zadesila u ratu u Bosni. Neki su krenuli da se sutprostavimo i borimo se, pod navodnicima, sa “balijama” sa “Turcima” koji su “hteli da naprave islamsku državu na tlu Evrope”, a mi da “spašavamo svete srpske zemlje” i da “zaštitimo srpski narod”. U aprilu te ‘92-e, zapaljen je krvavi bosanski lonac. Sve strane su se utrkivale ko će više da ga potpali. Naša kuhinja za širenje mržnje i laži se nalazila u ovoj zgradi iza nas. (publika: Uaa!). Da, u ovom istom RTS-u koji i danas širi laži i mržnju. (Uaaa!)
Moja generacija se primila na te laži. Verovala je da radimo pravu stvar, i da smo mi u pravu, a oni drugi da su zli. I oni drugi su to isto mislili za sebe. I onda je krenuo točak zla koji nikako da se zaustavi, a za mnoge traje i dan danas.
Mi smo se primili na te laži, ali ova naša današnja generacija nije, i ustala je da se to zaustavi. (Aplauz).
Oni su ti koji šire ljubav i obasjavaju budućnost, a budućnost jeste ono što svi želimo, i dužnost nas iz naših promašenih generacija jeste da ustanemo i samo treba da ih pratimo.
Želim da poručim roditeljima ove dece iz Novog Pazara da se ne brinu, da više nema “naše” i “vaše” dece. Sve su to naša deca! (Aplauz… traje i traje…)Ova deca su unazad, ovih meseci kada su se probudila, podigla mnoge od nas, pa i nas veterane.
Posle dugo godina osećamo čast i divljenje i ponosno nosimo ime veterana.
Ja bih želeo da iskažem divljenje i zahvalnost pravim herojima današnjice, našim studentima, našoj deci!
