Kosovo se od proglašenja nezavisnosti neprestano suočava s političkim blokadama. Nekada su one trajale duže, nekada kraće, ali ovaj zastoj koji proživljavamo, a koji praktično traje još od 2021. godine, kao da nema kraja na vidiku. U procesu izbora predsednika Republike političke partije trenutno nikako ne uspevaju da postignu dogovor. Rešenje je, međutim, veoma jednostavno, ali zahteva da se stranački i lični interesi ostave postrani. Moramo se okrenuti interesu građana i države. Državni i društveni interes moraju biti iznad svega.
Istorijska ponuda: Predsednik iz redova manjinske zajednice
Moj predlog je da se Srpskoj listi ponudi da ona predloži svoga kandidata (ili dva kandidata) za predsednika Republike. Sve je u okvirima Ustava; svi građani Kosova pred zakonom su jednaki, baš kao i politički subjekti. Ovim predlogom postižemo „tri gola jednim udarcem“, sportski rečeno:
- Test za Srpsku listu: Ako prihvati predlog, rizikuje gubitak direktne podrške Beograda, ali bi morala da prestane sa bojkotom parlamentarnih sednica i blokadom zakona vitalnih za državu Kosovo. Ako pak odbije, gubi svaki izgovor za dalju opstrukciju Skupštine i gubi svoj najjači argument pred međunarodnom zajednicom.
- Integracija građana: Građani Kosova iz srpske zajednice okrenuli bi se sopstvenim institucijama. Više ne bi postojao nijedan legitiman razlog za ignorisanje institucija Republike Kosovo, čime bi se ubrzala njihova integracija.
- Međunarodni prestiž: Na međunarodnoj sceni ovaj potez bio bi viđen kao vrhunac demokratije. To bi bio najvredniji dokaz multietničnosti i demokratske zrelosti nezavisnog Kosova.
Kosovo je parlamentarna republika u kojoj moć leži u Skupštini. Predsednik Republike je važna ali ne i presudna funkcija za svakodnevno upravljanje. Upravo zato je ovo idealan način da se reši politički čvor.
Lekcije iz istorije: Indija i Tanzanija
Istorija poznaje ovakve primere. Godine 1974. Indija je imala oko 600 miliona stanovnika, dok je muslimanska zajednica brojala blizu 80 miliona. Uprkos hinduističkoj većini, za predsednika Indije izabran je Fakhruddin Ali Ahmed iz muslimanske zajednice. On je tu funkciju obavljao časno sve do svoje smrti.
Ako nam primer Indije deluje daleko, pogledajmo ujedinjenje Tanganjike (oko deset miliona stanovnika) i Zanzibara (300.000 stanovnika) iz 1964. godine. Tada je hrišćanska većina na kopnu, predvođena Juliusom Njerereom, sela za sto sa muslimanskom manjinom sa ostrva. Nisu se prebrojavali, niti su blokirali institucije. Shvatili su da su mir i sloga vredniji od toga ko će sedeti u kojoj fotelji. Njerere je kasnije mirno predao vlast nasledniku muslimanu, uspostavivši sistem rotacije, koji traje decenijama. To je bila vizija lidera koji vole svoj narod više od svoje stranke.
„Maskarada“ umesto zasedanja Skupštine
Međutim, dok 27. aprila 2026. godine čitamo vesti o „maskaradi“ u Skupštini Kosova, gde se sednice zakazuju putem Facebooka i pokušava glasati bez neophodnog kvoruma od 80 poslanika, jasno je da naši političari ne uče iz istorije. Umesto da iskoriste šansu za istorijski kompromis i ponude predsedničko mesto manjinskoj zajednici – čime bi „dali tri gola“ i cementirali multietničnost – oni biraju blokade, koje nas vode u nove izbore i bespotrebne troškove.
Stara narodna mudrost kaže: Ne goji se ćuran uoči Bajrama ili Uskrsa. Država se gradi vizijom i mudrošću kakvu su imali lideri Tanzanije i Indije pre pola veka, a ne ucenama i improvizacijama u minut do dvanaest.
(tacno.net)
