Proviruje lakat,
zašivenog džempera,
za nevakat – vakat,
iscijeđena tempera.
On sanja da procvalo,
zadrži u cvatu,
al’ tijelo je ocvalo,
gaće su na štapu.
Misao posustaje,
kopni udah, snaga,
njemu se ne ustaje,
na Zemlju od vraga.
Smećarnik na izboru,
„rodio“ da boli,
duša je na izmoru,
kruli trbuh – goli.
Želja mu da sažvače,
što se žvakat’ može,
ma tijelo se rastače,
od kosti do kože.
Nakani da popuni,
beskrajnu prazninu,
barem kad je dopuni,
da grčevi minu.
Nađe parče stelje,
skloni se u hlad,
zubima je melje,
pa utoli glad.
Onda će da dostavi,
dlanove na rupe,
majstorski ih postavi,
i sakrije dupe.
Poslije će da legne,
na hladno, u vlagu,
duša mu se stegne,
grleć’ Bosnu dragu.
(Omer Ć. Ibrahimagić)
