“Sticajem okolnosti. Građevinu sam završio davne ‘74., ‘75. sam počeo raditi u građevinarstvu, a već ‘79. su me pozvali da radim Momu i Uzeira, da budem šef gradilišta Momo i Uzeir. To je bilo tada najveće gradilište u Jugoslaviji, to je čudo bilo. Ovaj od građevine koja se trebala tu napraviti to malo svijeta zna da ona dva solitera imaju ispod sebe uređaje koji se sada više ne mogu koristiti, ako se malko iskrive da se mogu ispravi. To je za nevjerovati to je čudo bilo. Dolazili su ljudi iz cijele Jugoslavije da gledaju to kako se radi. To su bila dva dva najveća, najviša objekta tada u Sarajevu. Onda je jedno vrijeme stagniralo zbog političkih nekih razloga došla je zabrana izgradnje neprivrednih objekata i ja sam prebačen na ovu zgradu, da radim ovu zgradu televizije jer je trebalo tu zgradu završiti do Olimpijade. Jer ona se radila za potrebe Olimpijade ovolika zgrada. Bio sam i ovde nekakav šef gradilišta i ja sam zadovoljan sa tim. Kasnije su me vratili da završim Momu i Uzeira, Unisovi soliteri zvanični naziv je bio. Proizvodnja zgrade, izgradnja zgrade to je nešto predivno, vi vidite kako raste sa vama neki objekat vi rastete sa tim objektom. Iza mene su ostajali objekti, pravio sam tu i nekih zgrada na Alipašinom polju i tako. Građevina je predivna stvar. Ja sa svojim unucima kad prođem Marindvorom onda oni meni kažu dida ti si ovo pravio, rekoh jesam. Ponosan sam na to, znate. Sad kako sam došao do izdavaštva. Rat je počeo ja sam se uključio prvih dana u odbranu grada i ratovao sam cijeli rat, ali ovaj nekako sam došao u situaciju da jedan moj prijatelj koji je odlazio odavde kaže Gorane bi li ti meni čuvao ove mašine za štampu, neke male mašinice, hajde rekoh ostavi ih tu gdje su pa ja ću ih pripaziti. Ostavio je on i dvojicu radnika koji su rekli pa moramo nešto i raditi. Ja sam tu sa njima pokušavao nekako, da se neke male parice zarade da se preživi. Ja na liniji nemam ništa, plaćali su nas cigarama.”
Tada smo radili neke memorandume za nekoga neke vizit kartice neka čuda, ovako ne znam ni ja, neka kancelarijska potreba je uglavnom bila. I ovaj moj veliki prijatelj Izet Kiko Sarajlić kaže Gorane ti imaš štampariju, ma nemam evo nešto služim se sa tim. Bi li ti meni odštampao knjigu i objavio? Rekoh Kiko dragi ti imaš svoje izdavače neka ti oni to objave. “Jedni neće, drugi ne smiju”. E ja se volim inatiti. Ja iz inata “hoću rekoh Kiko kako neću i to je knjiga to je moja prva knjiga “Knjiga oproštaja” se zove. Ona je nevjerovatan tiraž imala. Imam podatke da su je nekako dobacili tad još u ratu do Beograda, da su u Beogradu je fotokopirali u ne znam koliko hiljada primjeraka. Nevjerovatno je odjeknula ta knjiga i ja sam bio nešto strašno ponosan, joj vidi kako je ovo dobro u centru pažnje si pa nešto šta ja znam, baš je fino. Završava rat i ja sada računam biće posla za mene kao građevinca puno, obnavlja se grad je li. I jeste tako, dobio sam dva dobra posla imao sam svoju građevinsku, Ante Marković je tada bio pred rat dozvolio i ja sam već bio registrovao svoju građevinsku firmu koja se zvala “Rabic”.
Rabic je naziv jedne mreže u građevinarstvu za malterisanje, to je tajna. Svi pitaju šta je to, eto tako to je to. I ovaj dva posla sam dobio treći posao sam išao na konkurs da to dobijem, kaže mi ovaj jedan pa jesi ti dao onome. Šta rekoh? “Pa znaš trebaš mu nešto dati da bi dobio posao ne može to. Rekoh ne dam, pa nije zaradio kako ću mu dati? “E pa nećeš dobiti posao.” Onda sam shvatio da to otkupljivanje da je sve je u tome i dan danas je to. Daš dobiješ, ne daš nećeš dobiti.”
“Znate ja ne želim da budem praška u Svemiru, ono malo nešto sitno što leluja. To obično vidite kada Sunce prodire u prostoriju pa ono nekako kad hodate pa ono malo prašine, što bih ja to bio, neću. Ja hoću da se o mom radu kao što je Momo i Uzeir čulo se to po Europi da je takav objekat napravljen, da budem nešto. A šta je to? Šta mi to imamo a da ja to plasiram tamo nekom u svijetu? Imamo kulturu. U toj kulturi šta je to? To su stećci, to je Sarajevska Hagada, to je Olimpijada, to su stari zanati, to je sevdalinka. Rekoh idem ja napraviti te monografije jer je monografija nešto najljepše u izdavaštvu. To kada se napravi a napravio sam 26 monografija za koje sam dobio po Europi nagrada divnih u plaketama, nema tu para. Ali volim kada vidim da neko cijeni. Šta se sada dešava. Napravim monografiju stećaka, napravio sam i izložbu stećaka, fotografija stećaka, nisam nosao onoliko kamenje. Napravio sam u Beogradu i nevjerovatno je dobro odjeknulo . Onda sam ovaj napravio monografiju grada Sarajeva koja je dobila sve moguće nagrade čak i u Beogradu na najvećem ovome sajmu knjiga poslije Frankfurta. Dobila prvu nagradu monografija gradova a sa mnom su se takmičili tu ovaj tada Novi Sad, Niš, Beograd i ne znam još Podgorica i to je nevjerovatno dalo meni nekog poticaja da ja idem sa tim monografijama. Onda sam odlučio da idem napraviti Sarajevsku Hagadu. E to je posebno odjeknulo. Ja sam napravio po cijeloj Europi 12 izložbi Hagade. London, Oslo, Prag, Budimpešta, Beč, Madrid, Dubrovnik Beograd, Zagreb i tako to. Na taj način sam htio tamo nekome da kažem ko smo mi i šta smo mi. Mi imamo stvarno nevjerojatnu kulturu, kulturnu baštinu koju sada zatiru planski ja sam ubijeđen ne može to biti onako ”ma daj pusti kakva kultura”. Vraćam se uvijek na onu Čerčilovu priču ovaj kad su došli ti neki u toku Drugog svjetskog rata njegovi neki generali i rekli “premijeru dajte malo para pa moramo napraviti brodove, pa moramo oružje praviti”. Pa kaže pa nema para, nema. “Pa kako nema toliko odvajate za kulturu. Pa kaže dobro odvajamo za kulturu ali šta ćemo onda braniti ako vama dam.”
“To je nevjerojatno koliko se do kulture u zemljama nekim ne nekim nego u većini zemalja drži. Kod nas ma daj pusti ga kakva kultura. Mi smo ja mislim jedini glavni grad hajmo reći u ovom okruženju ne volim to reči ali eto u Jugoslaviji bivšoj koji ne drži do toga da ima operu kvalitetnu govorim o kvalitetu, imamo mi to ali ne daje se sredstava da bi se to održalo. Operu, balet, dramu, za film se nešto odvaja i vide se rezultat na kraju krajeva filmski rezultati su nevjerovatni. Izdavaštvo nema, knjige se tako stidljivo prodaju. Vi pogledajte mi u jednoj metropoli imamo 4 knjižare, ima ovako još negdje nešto ali 4 knjižare do kojih se može držati. Ali u te četiri knjižare, pet pardon, u tih pet knjižara, samo su dvije knjižare a ove tri prodaju neke barbike, neke Samsonite kofere i tako. Vi kada uđete unutra da kupite knjigu onaj vam kaže evo kupite Samsonite pa ćete dobiti dvije knjige.”
federalna.ba
