BiH se oprašta od Balaševića: “Moji Bosanci tri su Boga pomirili”

“Sarajevo je varoš belosvetska. Ono što valja-valja. Ima budala, kao i svugde, ne kažem, ali njih sam sretao samo u literaturi. Oni drugi, koje sam sretao ne koncertima, “moji” Bosanci, bili su prava ekipa. Tri su Boga pomirili.”, napisao je Đorđe Balašević u svojoj knjizi “Tri posleratna druga”.

Posebna je bila veza novosadskog kantautora i Sarajeva, ali ne samo Sarajeva već njega i Bosne i Hercegovine.

Bosanski osmijeh, vjerovatno i zbog njegove supruge Olivere koja je iz BiH je za njega bio bolji i od Bosanskog lonca.

“Bosanski lonac je dobar, ne kažem, ukucan je u sline menije i knjige recepata, ali ako mene pitate, bosanski osmijeh je ipak broj jedan. Specijalitet kakvog nije bilo u svijetu…”, zapisao je u svojoj knjizi “I život ide dalje”

Prvi poslijeratni koncert održao je u glavnom gradu BiH, iako je bilo mnogo sporenja posebno u Srbiji.

“Znaš šta, dolazeći ovamo bio sam ispraćen iz Novog Sada, studenti su došli rano ujutru pred našu kuću, došao je pekar donio je perece za put. Došao je predsjednik grada, došli su mnogi da pošalju svoju ljubav ovamo sa nama, ima puno ljudi koji misle kao mi a koji nemaju načina da to kažu a koji su mislili na vas. Sad je to lako reći, znaš ono, ali postoje neke stvari, kao ono, možda sam mogao više pomoći, ali pjesma se ne čuje… Ja sam htio pjesmom da spasim svijet. Jedan prosječan minobacač može da zaguši sve stihove koje sam ja ikad napisao… To je tako. Ipak, ja sam rekao doći ću, oni su pitali da li se bojim, osvanuli su to jutro u štampi natpisi ‘Na Balaševića se sprema atentat u Sarajevu’. Ali, samo da vam kažem… Da li se bojim da dođem u Sarajevo? Da se nečeg bojim ja bih se sakrio u Sarajevo. Vidite djeco, ok, ja idem i to je zapisano i to tako mora biti… Ne bojiš se za svoj život, ne bojiš se atentata? Ja kažem, ako je to cijena da dva dana budem na nišanu nekog luđaka, oni su mogli pet godina da budu na nišanu… Eto i meni načina da bar dva dana budem Sarajlija…”, kazao je te 1998. godine poručujući onima koji su smatrali pogrešnim to sto pjeva za proteze djeci stradaloj od granata i mina da im trebaju proteze za mozak.

I Sarajevo mu je i prvo pružilo ruke.

“Vidiš, Sarajevo je srednjeg roda, kao dete – zaigrano, prostodušno, naivno… Beograd je, recimo, taj Beograd… Muškarčina, švaca i galamdžija u raspasanoj beloj košulji, na hoklici pred prepadnutim svircima… i Zagreb je gospon Zagreb… Koketni gebelovski brčići, prefrigani šmek preko jutarnje štampe… Najveću larmu podigne kad zvecne kašičicom o rub porculanske šoljice… Pa gospođa Ljubljana… Snežna kraljica, uobražena, elegantna, racionalna,…koja je tako hladno napustila taj brak iz računa čim je shvatila da računa više nema. A Sarajevo… Lakoverno, detinjasto,…zato ono prvo i pruža ruke…”

A Bosni je posvetio i pjesmu Sevdalinka.

U jednom intervjuu je rekao da nije pristao da mu bjelosvjetski administrator određuje ko će mu ubuduće biti zemljak.

“Ne trebaju mi novi zemljaci, još ni stare nisam potrošio”, rekao je.

I tada spomenuo i transparent Tajni gaz Sarajevo, transparent koji grupa njegovih fanova nosi na svaki koncert, bilo gdje, u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Hrvatskoj, ma bilo gdje…

“Obično koncert nazovemo po nekom stihu, navijao sam za „Tajni gaz“, koji se također spominje u toj pjesmi, ali ga je grupa klinaca iz Sarajeva odavno prisvojila, i čini mi se da njima daleko bolje i pristaje. Taj se transparent širio na koncertima od Čakovca do Skoplja, svuda je tamo Sarajevo bilo sa mnom, ili je ljepše reći da sam ja bio sa Sarajevom”, govorio je.

Večeras se Sarajevo oprašta od njega. Večeras se Bosna i Herevegovina oprašta. Oprašta se cijela regija.

I svi uz iste riječi.

Đorđe Balašević ne može umrijeti. Samo je otišao. Sada je nebo njegova livada.

 

(N1)