Piše:Zinajda Osmić

Sunce  je ponovo obasjalo stranice starih  školskih knjiga. Na polici do prozora  tračak sunčevih zraka  prelamao se preko njih  i probudio me dok sam pokušavala da otvorim oči. August je završio. Još uvijek je vruće. Kroz prozor  vidim na štriku  svoje omiljene traperice i nekoliko  majica  u bojama,  koje već drugu godinu zaredom nosim.

„Nisu u  lošem stanju.“ – razmišljam onako naslonjena  kroz prozor dok slušam cvrkut svojih ptica. Na prozorsku klupicu već godinama dolaze  golubovi. Dedo ih hrani, pa im i ja često dam dio svoje užine.

Divna je melodija tih stvorenja. Toliko zahvalnosti u njoj. Umirujuće.
„Ma kakvo more!“ – zezam se sa mamom. Često kaže: „Ma hajde, namorala sam se ja i previše.“

– „Zilha ustani, doručak je gotov!“ – grmi majčin glas, dok umiljato razgovaram sa golubovima. Izlazim iz  sobe  i gledam na stol. U kupatilu  je  još jučer nestalo kaladonta. Istišćem zadnje što se dalo  istisnuti, te perem svoje  divne zubiće koji su mi moje  jedino blago u ovoj neimaštini.  Rat je stao, ali šta je nakon njega  ostalo? Porušena  djetinjstva, srušeni snovi, nagrižena savijest i opet strah. Žmirim u kupatilu, dok perem zube i zamišljam stol kao iz onih američkih serija što se reprizno vrte na tv. Mašta, moja divna prijateljica, uz nju sam odrasla. Ona me spasila od ovog ništavila. Sjedam za stol, otvaram oči, gledam pomalo iznenađena. Na stolu bijela kahva, džem i margarin. Ah, pa ja, ljeto je pri kraju,  pekmez se pravio, nije mi ni naumpalo. Meni najdraže. Zagrlim majku, te kažem:

– „Majčice moja milena,  ovo je danas luksuz.  Sve moje omiljeno.“

– „Sjedi, bit će i jaja. Znam da  sutra počinje škola  i znam da si svjesnija od svojih vršnjaka  i situacije  u kojoj živimo, ali šta  možemo. Valjda će biti i boljih dana. Znaj, i ovo  će se zvati lani.“

– „Znam majko, nisi džaba kazala da smo kroz rat svi bili isti, što i jesmo, ali evo neki dobro stadoše na noge. Baš se pitam šta je sa nama? I nama je rat stao.“

– „Eh, vjeruj mi dijete moje,  doći   će i  bolji  dani a ti zato uči školu k’o i do sad. Za knjige ćemo se nekako  snaći, valjda će i škola nešto podijeliti a i molim Boga da nam pošalje nekog  dobrog insana da nam pomogne. Šta bi, da ti je otac živ bilo bi nekog selameta.Valjda će i dedo dobiti penziju, bit će dovoljno bar za sveske i ono osnovno.“

– „Koliko je moguće kupiti od penzije za koju možete kupiti samo pola kg kahve? Ali sad je i dobro, u početku se moglo kupiti samo paklo šibica.“ – onako razmišljam u sebi.

– „Nego, ti opet pregledaj  stare sveske i  vidi ima li koji list čist, a ja ću danas pogledati kod Radićevih kada odem čistiti. Možda od onog što bace bude i nešto korisno, pa ću ti donijeti.

Uzdahivala sam duboko, u mislima mi bješe očeva slika, brisala sam suze. Sjećam se kako mi je do prošle godine šiljio olovke nožem i niko to bolje nije znao od njega. Izgubismo ga, a rat je preživio i hrabro se borio za svoju domovinu. Prkosno sam ustala zbog majke, stala kod stola te prekopala stare sveske. Većinom su bile ispisane, olovaka i bojica  bilo je malo, bilo mi ih je i žao šiljiti ponovo, jer to mi je  uspomena na oca. Zastala sam  i vratila  ih u farmer pernicu, koju sam sama sašila i to ručno.Bila je čista i uredna. Majka je već odavno otišla čistiti kod Radićevih. Plaćali su joj nešto sitno, ali nama je bilo korisno. Dugo sam žmirila, sklupčana na krevetu. Na radiju su se vrtile pjesme, mojih tada omiljenih, pjevačica Amile Glamočak i Alme Čardžić. Tako sam zaspala. Čula su se vanjska vrata i čuh majku kako ulazi. Utrča u sobu, te nestrpljivo i ushićeno mi dade šarenu torbu, nalik na sebastijanku. Bila je teška.

Zapuhano mi veli:

-„Eto poslala ti Mirzeta, žena sa početka sela. Veli, nikada neće zaboraviti kada joj je Rasim donosio curicama parče kruha iz stacionara. Znaš ono kad ti je otac  bio ranjen, uvijek si ga pitala šta je sa onom drugom polovicom kruha što je donosio. Njoj sada njeni šalju nemilice iz Amerike,  pa ti poslala sve ovo  što ti je potrebno za školu. Eto, vidiš šta je dobrota.“

Briznula sam u plač skupa sa majkom. Stvarno, torba je bila puna svega, čak i patike. Mojoj sreći nije bilo kraja ali i tuzi koja se do dan danas šćućurila u jednom ćošetu.

 

 

(Jajce Online/Zinajda Osmić)