Jezik političara: Nekultura, bezobrazluk, lupetanje, neznanje…

Piše: Dragan Banjac

Četrnaesti april 2000. godine, beogradski Trg Republike. Miting Demokratske Opozicije Srbije, svedeno DOS, iako bi pristajalo i RuV – rogovi u vreći. Nešto pre tri sata posle podne bina je još prazna. Spiker poziva Peru iz Zrenjanina da posle mitinga “svrati po decu” u Knez Mihailovu broj 48. Tog dana devetnaest govornika (!) obećalo je narodu kule i gradove ali sada pažnju poklanjam pretposlednjem – predsedniku Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenadu Čanku. Evo njegovog kratkog obraćanje u celoći.

“Dobar dan. Ja sam Nenad Čanak, izdajnik, separatista i strani plaćenik. Ko to kaže da sam ja izdajnik? To govori ono đubre preispoljno, lopov, lažov i ubica i notorni ratni zločinac Slobodan Milošević. Sa svojom fašističkom kamarilom i ološem koji je okupio oko sebe, vlada ovom zemljom kao da je njegova, a ne kao da je naša i vaša. To je ono o čemu se ovde radi. I nema tu mnogo priče. Zašto je potrebno da sam  ja separatista, zašto je potrebno da se mi između sebe ne slažemo? Zato što kad se skupimo kao prsti na ruci u pesnicu nema više Slobodana Miloševića, nema Voje Šešelja, nema zla, nema korupcije, nema sveg onog ološa koji nam krv pije već deset godina. Deset krvavih godina nam krv pije ološ. Sve navodno na našim glasovima. Zašto smo se ovde okupili? Zašto smo se ovde okupili da se u oči gledamo? Zbog toga što ne znamo gde je prozor Slobodanu Miloševiću pod koji ćemo da odemo i kažemo: Izađi đubre, izađi i pogledaj narod koji si zgazio. Pogledaj Srbiju koju si uništio, pogledaj sve ovo što si napravio. Pogledaj zgarišta, đubre! Pogledaj mrtve, pogledaj ranjene, pogledaj sve one bez ruku, nogu i očiju koje si doveo – da prose! Je l’ to sudbina koju ova zemlja zaslužuje!? Dole Milošević! Dole Milošević! Dole Milošević! Ne trebaju nama bogzna kakve parole. Jedna je dovoljna, a to je: Dole Milošević”

“Neki dan je, đubre, izašao na televiziju. I znate šta je uradio? Čestitao pobedu, đubre ono jedno, pobedu čestitao svojim ratnim drugovima. Ko su njegovi ratni drugovi, đubre ono od đubreta. Njegovi ratni drugovi su rovci i krtice, jer je u bunkeru ceo rat proveo. Gde su oni pošteni momci koji su izašli da s puškom u ruci brane ideju otadžbine, ideju slobode? Gde su svi ti momci? Prosjaci ili su rasterani, ni posla ni budućnosti. Ne mogu da se ožene, ne mogu ništa osim da čekaju da se nešto desi. E, neće se ništa desiti dok ne dignemo ruku i ne kažemo: Gde si, đubre da ti mi sudimo! Mi ćemo ti suditi, nikakav Hag. Ne treba nama Hag, nama treba istina i pravda, a samo mi ćemo to napraviti. I niko drugi. Ovde je ta demokratska snaga ove zemlje. Pa, pitaju me nekada – zašto toliko psuješ, a ja kažem: Zato što đubrad drugi jezik ne razumeju. Oni su nas tome naučili. I zato ćemo im suditi mi. Kažu: izbori. Ja sam za izbore, jer samo izborima se nešto može uraditi. A šta nam vrede izbori kad pokradu izbore dok traju, šta nam vrede izbori kada pokradu glasove posle izbora, šta vrede izbori kada izbace poslanike iz skupština, kada u Zrenjaninu našeg odbornika kidnapuju da ne bi bio na skupštinskoj sednici. Čemu onda izbori služe? Neka se zna – još li jednom taknete narodnu volju – narod će vam suditi. I otići ćemo odavde na Dedinje, izvaditi đubre iz bunkera i ovde ćemo ga obesiti. Evo, ovde će da visi! Dole Milošević! Živelo jedinstvo opozicije! Živela Srbija!”

Na početku bješe ‘malo morgen’

Oštroumni lajavac Čanak, koji će zbog prevrtljivosti i lakomosti, kao nešto kasnije Čedomir Jovanović, razočarati brojne poštovaoce, posebno u ostatku bivše Jugoslavije, nije bio prvi. Mnogi se i danas sećaju kratke začikavajuće, ulično-pijačne rečenice koju je izgovorio srpski vožd Slobodan Milošević. Na jednoj sednici Predsedništva SFRJ (1991) makedonskom članu Vasilu Tupurkovskom je, posle tvrdnje da Jugoslavije više neće biti ukoliko se od nje odvoji makar jedna republika, odbrusio “Malo morgen!”

Milošević je umeo da bude veoma oštar i neprijatan prema svima koji ga nisu podržavali. Na jednom sastanku jugoslovenskog političkog vrha iz vremena kada je iz Jugoslavije terao Slovence i Hrvate, unosio se u lice Štefanu Korošecu, urlajući “More, rasturićemo vas! Rasturićemo vas! Rasturućemo vas!!!” Iz njegovog okruženja stalno je “curilo”. Prilikom ubeđivanja/moljakanja američkog državnog sekretara Džejmsa Bejkera na početku raspada bivše zajedničke zemlje, jedan od saradnika je dan-dva kasnije, pripit u Klubu književnika ponosno ispričao šta je Milošević rekao Amerikancu (“naški” ga psujući) koji je klečao, moleći drznika da ne ratuje…

Radikali – šampioni

Jezik ispod minimuma pristojnosti stigao je nekako s pojavom višestranačja. Beše to vreme kad ovi novi “upališe svetlo” i izbaviše nas iz “mraka”. Iz tog vremena pamtim reči Bilećanina Hama Murguza, koji mi je za Borbu rekao da je došao novi vakat: “Nekad nisi mogao svašta reć’ al’ si mog’o svugde leć’, a danas svako može svašta reć’, al, majčin sine, ne možeš svugde leć'”.

Kao da je Sarajlija, Vojislav Šešelj, krajnje sumnjivog srpskog porekla (čime se dičio!), sa svojom Srpskom radikalnom strankom i sa svoja dva najbolja učenika, Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, trasirao put bezobrazluku i nekulturi u javnom govoru.

Najpre se istakao vitlanjem revolverom ispred nekadašnje jugoslovenske Savezne skupštine, potom je nakupio materijala za nekoliko tomova. Čitaoci znaju brojne “nastupe” ovog velikog Srbina kome je “rodni list” (izvod iz matične knjige rođenih) svojevremeno izdala Srpska akademija nauka i umetnosti a ne sarajevski matični ured. Vitlao je pištoljem, napadao studente, psovao u televizijskim nastupima, fizički nasrtao na demonstrante. Poznata su i njegova baljezganja pred sudskim većem Haškog tribunala, sa emfazama začinjenim psovkama i vašarskim jezikom. Evo samo jedne novije, koju je uputio svom zaštitniku: “Vučić dovodi Štros Kana, Tonija Blera, dovodi i onog Guzenbauera, a s vremena na vreme primi i Kurca”.

Nakon povratka iz Haškog tribunala vođa radikala često na meti imao svog odbeglog člana Tomislava Nikolića, đa zbog stanova, đa zbog ekspresno stečene fakultetske diplome. Ali ni njegov dugogodišnji najbliži saradnik, Tomislav Nikolić nije mnogo zaostajao  za učiteljem. Često podsećam na ono što je izgovorio (23. februara 2003.) dan pred Šešeljev odlazak u Hag. “Ako neko od vas u idućih mesec ili dva vidi negde Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom”. “Ja lično već dve godine pokušavam da nagovorim Miloševića da se ubije” (Miting SRS u Beogradu, 21. septembra 1995), Nije mi žao što je ubijen Ćuruvija (Slavko -p.a.) . Ponoviću to opet. Ne, i šta sad!” (B92, 21. decembra  2003), “Velja Ilić je najveći buzdovan u Srbiji! Takvog buzdovana mi u stranci nemamo” (Press, 18. januara 2007), “Nema te stranke, nema tog čoveka uz koga bih se bavio politikom a da napustim Šešelja”. Sa skupštinske govornice bivšoj stranačkoj koleginici Gordani Pop Lazić rekao je da “glumi strašilo nogama i rukama”…

Dodik – čobanski, Dačić kafanski, Đilas – zini da ti kažem

Glavni “baja” (što se pogrešno tumači kao, recimo, šerif, iako tek četvrto značenje ovog turcizma upućuje na starijeg čoveka uopšte, čiču) Republike Srpske zasigurno je među prvacima u prostaklucima na javnoj sceni. Tako će, prilikom gostovanja u emisiji RTV Nedeljom u dva kod Aleksandra Stankovića, kolegi Bakiru Hadžiomeroviću kazati da je “običan jedan kreten”, na TV K3, nakon što mu gledalac prilikom gostovanja kaže da ne zna šta je bog nego samo zna za milijardu KM, uzvrati “Haj’ ne seri!” Kolegi Vidoviću u Banja Luci, ne trepnuvši, poželi “da dobije pritisak, da mu otkaže srce…

Drugog decembra 2007. godine na televiziji kaže: “Ja znam dobro šta je bilo. Bio je genocid u Srebrenici”. Novinarima na konferencija govori da neki od njih “imaju pileći ili ptič(i)ji mozak koji ne može da razumije ništa”. Vladimiru Trišiću (BN TV) psuje majku, a koleginici preti da “ovdje više ne dolazi” i potom “brišite odavde!” Tokom prijema (10. aprila 2014.) u sarajevskom hotelu “Evropa” koji je pripremio tadašnji ruski ambasador u BiH Aleksandar Bocan Harčenko, Dodik je u vreme intoniranja himne Bosne i Hercegovine ostao zavaljen u foteljčini. Kad su ga novinari pitali zašto nije ustao poslao ih je “k vragu” (srpski: dođavola!).

“Vokalni solista” Ivica Dačić, aktuelni srpski šef diplomatije više deluje kafanski ali ne samo zbog toga što voli da uzme mikrofon i glumata Šabana Šaulića ili Halida Bešlića, recimo. Na jednom predizbornom skupu SPS i JUL okomio se na opoziciju “koja se zalaže za to da se Srbi izvine Hrvatima i Muslimanima za neke izmišljene zločine… Na YouTube postoji jedan tugaljivo-humorističan prilog gde Dačić inostranom gostu, očito nacvrckan, pokazuje Kalemegdan.

Neka se ne zaboravi da je Dragan Đilas, bivši vođa studentskog protesta i kasnije predsednik DS i beogradski gradonačelnik. Novinaru Politike, koji se osmelio da ga upita po kojoj ceni je prodao 25 odsto vlasništva nad svojom kompanijom “Direct Media” bugarskom biznismenu Krasimiru Guergovu, odgovorio: “Zini da ti kažem”

Podvale neukom puku

Povod za ovo razmišljanje je nedavna Dačićeva izjava: Priznaćemo Kosovo i dati Preševo, Medveđu i Bujanovac kada na vrbi rodi grožđe. Netom je “narodni pojac” puku otkrio i “veliko saznanje” – da ima(!) spisak  zemalja, ko gde sedi, gde se ko nalazi u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Najviše ga, reče, interesuje da, u okviru GS UN, razgovara sa zemljama koje su priznale jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, o tome da preispitaju svoju odluku. Veoma sam zadovoljan načinom na koji teku ti razgovori. Obraćajući se biračima i naročito navodeći vodu na Vučićevu vodenicu kaže “da nije dobro govoriti o tome dok se te stvari ne završe do kraja”. Stvari o kojima Dačić govori NIKAD se neće okončati!

Bivša ambasadorka B. L. Dačićevom “saznanju” se nasmešila, jer je, veli, u pitanju javni dokument – radi lakše komunikacije između delegacija. Ali, narodu je to više nego otkriće.

Devetog maja 2013. godine, četnički vojvoda Tomislav Nikolić, u svojstvu taze predsednika Srbija položio je venac na Spomenik neznanom junaku na Avali i tom prilikom u knjigu upisao: “Ako ste vi mogli da savladate beskrupuloznu vojsku Hitlerove Nemačke, možemo i mi da obezbedimo bolji život onima za čiju slobodu ste dali život”. Zapisa vojvoda, iako je Spomenik, rad Ivana Meštrovića podignut još 1938. godine. Niko nije reagovao. Narod je “upio” samo reči svog vojvode.

Možda je sve stalo u naslov: Nekultura, lupetanje, neznanje, bogami i bezobrazluk. Još da ih vidite i čujete uru i po iza pola noći, s čašom u ruci!

Narode, ako hoćeš da ne ličiš na svoje reprezentante mućni već glavom!

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku portala.

 

 

(Al Jazeera)