Yanis Varoufakis: Liberalni totalitarizam

Okruženi kolegama, poslodavcima, klijentima, kritičarima i „prijateljima“ koji nadziru naš život, danas smo izloženi pritisku da se razvijamo kao skup aktivnosti, slika i sklonosti koje grade privlačan, profitabilan brend.

Nekad je stav da sloboda znači neotuđivo vlasništvo nad samim sobom bio aksiom liberalizma. Svako od nas je bio sopstvena svojina. Čovek je mogao samog sebe da iznajmi poslodavcu na određeni period i po dogovorenoj ceni, ali svojinska prava nad samim sobom nisu se mogla kupiti ili prodati. Tokom prethodna dva veka ta liberalna individualistička perspektiva legitimizovala je kapitalizam kao „prirodni“ sistem nastanjen slobodnim akterima.

Mogućnost da čovek ogradi jedan deo svog života i da u tom delu zadrži suverenitet i autonomiju bila je ključna za liberalnu koncepciju slobodne ličnosti i za njen odnos s javnom sferom. Da bi ostvarivali svoju slobodu, pojedincima je bilo potrebno sigurno utočište u kojem mogu da se razvijaju kao autentične osobe pre nego što počnu da se povezuju – i obavljaju razmene – s drugim ljudima. Zatim su tako konstituisanu osobu nadograđivale trgovina i industrija – mreže saradnje koje su presecale naša lična utočišta i koje su bile napravljene i prilagođene da zadovoljavaju naše materijalne i duhovne potrebe.

Ali linija podele između osobe i spoljašnjeg sveta, na kojoj je liberalni individualizam zasnivao pojmove autonomije, vlasništva nad samim sobom a na kraju i slobode, nije se mogla održati. Prva pukotina se pojavila kad su industrijski proizvodi zastareli i bili zamenjeni brendovima koji su privlačili pažnju, divljenje i želju javnosti. Nedugo potom brendiranje je izvelo novi zaokret i dodelilo „osobnost“ predmetima.

Čim su brendovi stekli osobnost (i u ogromnoj meri povećali lojalnost potrošača, a srazmerno tome i profite), pojedinci su osetili prinudu da sebe zamisle kao brendove. Okruženi kolegama, poslodavcima, klijentima, kritičarima i „prijateljima“ koji neprestano nadziru naš život, danas smo neprestano izloženi pritisku da se razvijamo kao skup aktivnosti, slika i sklonosti koje grade privlačan, profitabilan brend. Lični prostor koji je ključan za autonoman razvoj autentičnog jastva – nužan uslov neotuđivog vlasništva nad samim sobom – gotovo je nestao. Stanište liberalizma iščezava.

Jasna granica koja je u tom staništu razdvajala privatnu sferu od javne delila je i slobodno vreme od rada. Ne moramo biti radikalni kritičari kapitalizma da bismo videli da je bezmalo iščezlo i pravo na slobodno vreme – ono u kojem nismo na prodaju.

Zamislimo mlade ljude koji danas stupaju u svet. Oni koji nemaju nikakvo finansijsko zaleđe ili znatan nezarađeni prihod uglavnom završavaju u jednoj od dve kategorije. Mnogi su osuđeni na rad bez ugovora i tako niske nadnice da sve raspoloživo vreme moraju trošiti na rad ako hoće da sastave kraj s krajem; tu je uvredljivo govoriti o ličnom vremenu, prostoru ili slobodi.

Ostalima se kaže: ako želite da izbegnete „prekarijat“ koji uništava dušu, sve svoje raspoloživo vreme morate investirati u sopstveni brend. Kao u Panoptikonu, oni ne mogu da se sakriju od pažnje ljudi koji bi mogli da ih podrže (ili poznaju nekog ko bi to mogao). Pre nego što postave bilo koji tvit, odgledaju bilo koji film, podele bilo koju fotografiju ili poruku, moraju dobro da razmisle o mrežama kojima se sviđaju ili ne sviđaju.

Kad im se posreći da ih pozovu na razgovor za posao ili da dobiju posao, osoba s kojom razgovaraju odmah aludira na njihovu zamenljivost. „Želimo da budete verni sebi, da sledite svoje strasti čak i ako to znači da mi moramo odustati od vas!“ kaže im se. Zato oni udvostručuju napore da otkriju „strasti“ koje će budući poslodavac ceniti i da lociraju to mitsko „istinsko“ ja koje, kako kažu ljudi na položajima moći, prebiva u njihovoj sopstvenoj unutrašnjosti.

Njihovo traganje ne zna za granice i ne poštuje ograničenja. Čuven je primer konkursa za mis koji je upotrebio John Maynard Keynes kad je objašnjavao zašto je nemoguće da ikad saznamo istinsku vrednost akcija. Učesnike na berzi ne zanima da ocene ko je najlepša kandidatkinja. Njihov izbor je zasnovan na predviđanju koju kandidatkinju prosečno mnjenje smatra najlepšom, i šta prosečno mnjenje smatra prosečnim mnjenjem – i tako završavaju kao mačka koja lovi sopstveni rep.

Keynesov konkurs za mis objašnjava tragediju mnogih današnjih mladih ljudi. Oni pokušavaju da otkriju koje od njihovih „istinskih“ ja se najviše sviđa prosečnom mnjenju među kreatorima mnjenja i istovremeno se bore da proizvedu to „istinsko“ ja na mreži i van nje, na poslu i kod kuće – u stvari, svuda i uvek. U tom traganju ih vode horde savetnika i trenera i razni ekosistemi suplemenata i samopomoći koji niču kao pečurke posle kiše.

Ironija je što se čini da je liberalni individualizam poražen od totalitarizma koji nije ni fašistički ni komunistički, već je izrastao iz njegovog sopstvenog uspeha u legitimizovanju infiltracije brendiranja i komodifikacije u naš lični prostor. Da bismo ga porazili i spasli liberalnu ideju slobode kao čovekovog vlasništva nad samim sobom, potrebna nam je sveobuhvatna revizija svojinskih prava nad sve više digitalizovanim sredstvima za proizvodnju, distribuciju, saradnju i komunikaciju.

Zar ne bi bio sjajan paradoks kad bismo, 200 godina posle rođenja Karla Marxa, odlučili da se vratimo – kako bismo spasli liberalizam – ideji da sloboda zahteva ukidanje neometane komodifikacije i podruštvljavanje svojinskih prava nad kapitalnim dobrima?

 

(Buka)