Milan Lane Gutović: Kad država i narod tonu Šojići se uzdižu dok ne stanu na čelo države, a neki su već i stali

Poznati glumac Milan Lane Gutović gostovao je u Banjaluci sa predstavom „Ukrađena ličnos“. Sa njim smo za BUKU razgovarali o tome ko je „ukrađena ličnos“, problemima društva u kojem živimo, kritici društva, današnjim Šojićima i drugim temama.

Gospodine Gutović, ko je „Ukrađena ličnos“ vremena u kojem živimo, na koji način ju možemo prepoznati?

Mi patimo od krize identiteta, kako političari tako i obični ljudi, jer su pod uticajem politike. Čovek ukrade nečiju ličnost, zakači se za nju, koristi ju do se jednog dana možda ne dokopa svoje ličnosti. Mi krademo, prekrađujemo, prekradamo tuđe ličnosti i ovo je samo jedan od vidova jedne bitande koja se žali da su čak i tu njegovu ličnost uspeli da ukradu.

A koliko je teško izgraditi sopstvenu ličnost u današnjem vremenu, kad se, kao što kažete, kradu tuđe ličnosti?

Postavljate široko pitanje. Rekao bih da u umetnosti postoje tri stepena. Prvi stepen je imitacija, a to znaju svi- da imitiraju. Nakon toga dolazi manir, a njega često imamo u politici. To se odnosi na ljude koji prate druge ljude, političare i onda počinju da liče na svoga lidera, to su maniristi. Kao steći stepen imamo stil. Navešću jednog glumca koji ima stil, a on je Zoran Radmilović. Zoran Radmilović je bio ličnost, a zato je on i imao stil. Da bi imao ličnost koju vredi ukrasti treba biti prvo ličnost, nema razloga krasti nešto što je bezvredno.

Prošlo je je 35 godina od prvog dijela filma Tesna koža u kojem se kroz komediju oslikalo društvu u tadašnjoj Jugoslaviji. Tu je predstavljen sad već kultni lik kojeg Vi glumite, a to je Srećko Šojić, direktor koji je potkupljiv, gleda samo svoje interese i korumpiran, međutim on je mali igrač u odnosu na stvarne direktore koji su na prosijački štap doveli velike firme. Koliko je stvarnost gora od ekranizacije na filmu?

Primećujem propadanje propadanje jedne biološke vrste koja se zove čovek. Mi nismo skloni propadanju, mi smo u tom procesu. Ovo što se dešava sa nama to su kataklizmični procesi. Nije taj Šojić napredovao nigde, on nema alata da bi napredovao. On od alata ima samo izdaju, prevaru, trik, krađu, lopovluk i slično. To je njegov mobilijar. Sa tim alatom on ne može da napreduje, ali može država u kojoj živi da propada. Ovo što što možda liči na napredovanje Šojića, je zapravo propadanje sredine u kojoj svi živimo. Onoliko koliko država i narod tonu više to će Šojići biti sve veći veći dok na kraju ne stanu na čelo države ili su već stali. Ukrali su ličnost od Šojića, a odelo ukradu iz nekog modnog časopisa. To pokušava i Šojić, ali ne uspeva, pa deluje smešno. Međutim, to smešno je sada moguće.

Poznati se kao neko ko otvoreno govori o politici, kritikuje javno, ukazuje na probleme. Da li ste imali problema zbog takvog javnog govora?

Ja uopšte ne kritikujem, ja samo govorim ono što vidim i premećujem.

Ali mnogi ni to ne govore…

Pa neka i ne govore i dalje, ali ja govorim. Ja nisam član ni jedne stranke, niti simpatizer nekoga ili simpatičan nekome, a da je tako ja ne bih mogao ovako da pričam. Moje ponašanje me štiti od mnogih simaptija. To što govorim uvek u svakom intrevjuu to je ovo što vidim i u čemu živim. Nemam nikakvo sredstvo za ulepšavanje stvarnosti.

Kao što smo rekli većina glumaca, umjetnika i kulurnih radnika ne želi da otvoreno govori o onome što vidi, dok Vi kroz svoj rad i na komičan način analizirate društvo. Za kraj razgovora da Vas pitam koliko je važno kroz umjetnost ukazivati na goruće društvene probleme?

Samo na taj način običan čovek može da vidi šta se dešava sa njim, jer on nema druge receptore kojima bi to primetio. On život primećuje na televiziji. On ne može da na pijaci otkrije šta se zbiva. Upravo su zato ljudi koji su postavljeni na ključnim mestima na televiziji tu postavljeni, ciljano, pažljivo i promišljeno. Oni su tu da narodu kažu ono što treba da se kaže, da ne kažu slučajno ono što bi trebalo da se kaže.

 

 

(Buka)